Jedna priča, jedan san, jedna stvarnost... SRCE VELEŽA

Kako ispričati priču koja je neispričiva, kako naći reči koje ne postoje, kako preneti osećaje koje ni sam ne razumeš?! Sve što znaš je da su osećaji prejaki, da su te preplavili celog, da su tu ali tako nedokučivi. Ovo je samo pokušaj da se prenese jedan san koji je posle dve godine postao stvarnost, da se prenese delić tih osećaja sa uspona na via feratu kojoj nije moglo da se smisli bolje i prikladnije ime no što ga nosi – Srce Veleža.

Shvatiš to kada se u tom srcu nađeš, a još mnogo ranije shvatiš i to zašto se o Veležu priča sa strahopoštovanjem. Još sa puta, kad prvi put ugledaš tu njegovu severnu stenu pod najvišim vrhom Botinom, nešto se u stomaku okrene. Kad se konačno pod njom i nađeš celo telo zatreperi, srce kuca jače ali moraš ostati pribran, i moraš biti jak ali ponizan prema veličini i snazi planine, da bi ti Velež zaista otvorio svoje srce i primio te u njega.

Otvaranje ferate Srce Veleža

Sve je oduvek bilo pomalo čudno u vezi Veleža i njegovog srca, od samog otvaranja ferate u oktobru 2019. godine. Najpre, da me neko ne bi pogrešno razumeo, moram reći da zaista osećam veliko poštovanje i respekt prema ljudima koji su gradili feratu. Mogu samo zamisliti koliko je tu energije, snage, volje i rada uloženo, i zato kapa dole svima.

Zaista je velika tragedija što je njen idejni tvorac i najzaslužniji za njeno postojanje, veliki BiH alpinista Armin Gazić nastradao tek nekih 8-9 meseci nakon njenog otvaranja, u avanturi koja nije imala veze sa penjanjem. Ali, pred samo otvaranje mogla se pročitati informacija kako je to ferata srednje težine, što je navelo mnoge da pohrle na njeno otvaranje. No, srednje težine možda za alpiniste i vične penjače, za planinare srednja težina je recimo prelepa ferata Sokolov put, ali ona je daleko daleko lakša od Srca Veleža.

Nakon tog prvog zvaničnog penjanja koje je prošlo kako je prošlo, slika i snimaka koji su potom obišli planinarski svet, nije se mnogo njih usudilo da krene put Srca Veleža. Svakako se više nije išlo u većoj grupi jer ovo i nije ferata za tako nešto, te i nema baš previše informacija o usponima u poslednje dve godine.

Težina ferate

Na mestu gde se staza za feratu odvaja od standardne planinarske, pod stenom Botina, danas se nalazi tabla (ne znam da li je od početka bila postavljena) na kojoj pored naznake visine (350m) i dužine (500m), što već nagoveštava o kakvoj se ferati radi, stoji i oznaka težine ferate. Težinska ocena “C,D,E“, govori da ferata ima izuzetno zeških i čak ekstremno teških detalja. Na tabli takođe piše da ferata zahteva prethodno iskustvo i da je izuzetno fizički naporna. To što ćete na ferati videti više veštačkih dodataka može samo da zavara. Tamo gde ih ima uglavnom su postavljeni na većem razmaku. Stoga se dosta mora koristiti sajla, kao i stena koja je opet prilično krušljiva i rizična za jače oslanjanje.

Težini ferate svakako treba dodati i psihološki faktor, koji je ogroman kada se nalazite u jednoj ovako impozantnoj steni. Njega, kao što sam već napisao, počinjete osećati još izdaleka kada prvi put ugledate stenu. Nekih mesec ipo dana ranije peli smo ferate na tri lokacije u Mađarskoj, koje su nas veoma pozitivno iznenadile. Popeli smo najzahtevnije ferate čiji detalji opravdano idu čak i do ocene “E/F“ i teži su od svakog detalja na Veležu, ali se ni psihološki faktor niti bilo šta drugo ne može meriti sa ovim na Srcu Veleža. Tamo su ferate maltene pored puta, niske su i kratke, te nemate drugih briga sem da se fokusirate da popnete težak deo.

Najteži detalj

Najteži detalj se nalazi, što je posebno problematično, otprilike u sredini ferate, gde se u vertikali ulazi u veliki previs sa razmaknutim gazištima, koji pri tome idu cik-cak, te morate dobro razmisliti na koju stranu krenuti i kako se lepo pozicionirati. U najvećem previsu vertikala prelazi u kratku, blago dijagonalnu traverzu, stenom koja je u kontra nagibu i pri tome vrlo eksponirana, pa se odatle još treba izvući gore i potom izaći na manju ali sigurnu policu.

Ovde dolazimo do jedne bitne stvari koju ću sada samo napomenuti, a to je oprema za feratu. Smatram da za svaku ozbiljniju feratu, svakako već od ocene “C“, morate uz obaveznu opremu imati barem jednu dodatnu gurtnu sa karabinerom, za osiguravanje u čvrstim tačkama. Za ferate kao što je Srce Veleža svakako dve (kraću i dužu), koje su i nama, pogotovo u ovom delu, bile od krucijalne važnosti i pomogle da potpuno sigurno pređemo problematičan deo. Nažalost, upravo sam pre neki dan pročitao da se baš na ovom mestu, i to samo nekoliko dana nakon našeg penjanja, desila nezgoda i da je žena pala, na sreću bez posledica, ali je izvlačenje trajalo satima, opet na sreću jer se iza te ekipe našao neko iskusan i opremljen koji je pomogao.

Vertikalno do vrha

Ferata Srce Veleža u suštini ide prilično vertikalno, sa mnogo vertikala ispresecanih manjim policama, tek da se može predahnuti, i po nekim kratkim horizontalnim ili dijagonalnim delom. Mnogo puta ćete se, pogotovo kada vam se čini da ste već jako visoko i blizu vrha, zapitati ima li ovome kraja, jer taman kad pomislite evo ga kraj, sačeka vas neka nova i drugačija vertikala.

Pred sam kraj tu je i jedna kratka ali atraktivna traverza nad ambisom od blizu 400m, a onda za ispis još jedna nezgodna vertikala sa vrlo razmaknutim gazištima. No, kad jednom zaista stignete do vrha stene i konačno ugledate zelenilo koje ste zaboravili i kako izgleda, sve muke nestaju, više ne osećate ni bol ni umor, samo blaženstvo koje vam je Srce Veleža podarilo. To je osećaj koji jednostavno nema smisla ni pokušati opisati

Silazak s ferate

Ali kad pomislite da je najteži deo iza vas i da je mukama kraj, zapravo one možda tek počinju. Najpre se treba popeti do Botina, najvišeg vrha Veleža, za šta vam je od izlaska iz ferate potrebno oko pola sata. Nakon toga sledi spust nazad, stazom od oko 12 km, od čega tek poslednjih oko 2,5 km ima staze, do tad je sve hercegovački kamenjar, škrape i bezbrojne vrtače.

U donjem delu, koji je zajednički i za uspon do ferate, a koji nažalost nije baš održavan u poslednje vreme, kroz šumu je puno popadanih stabala, grana i rastinja, uz neke čudne jedva vidljive mušice kojih je na milione. Bitno je spustiti se sa grebena pre mraka, jer se silazi strmom stazom kroz kraći kuloar i dalje travnatom padinom prošaranom kamenjem, a koja može biti prilično klizava i morate jako voditi računa, iako niste baš na previše uzanoj stazi da hodate liticom, ali su ipak na obe strane visoki odseci. Mi smo, spuštajući se tom padinom, gledali kako sunce lagano zalazi iza horizonta, no nismo imali puno vremena da uživamo u pogledima, čekao nas je dug povratak do startne tačke.

Pada mrak

Mrak nas je naravno uhvatio u donjem delu, uglavnom hodajući preko škrapa ili raznoraznog kamenjara između velikih vrtača, kao i ponekim zaraslim šumovitim deonicama. Markacija ima ali nisu baš sjajne, mnogo puta ih nismo videli te malo omašili, ali su nam svakako puno pomogle da se krećemo bez stalnog gledanja u trek i mapu. Nismo puno odmarali ali nismo ni žurili, u ovakvim momentima po mraku i teškom terenu, kada noge već idu mehanički. najvažnije je da um ostane bistar i skoncentrisan koliko god je moguće, jer povrede i nesreće se dešavaju zbog glave, ne zbog nogu. Jedino što nam je bilo po meri je lepo i toplo veče, da je još bio i pun mesec bilo bi idealno.

Teško je zaista makar i približiti ovu avanturu noćnog silaska opakim veležovim stazama, imate osećaj da ste u nekoj drugoj dimenziji, u nekoj bajci ili možda čak „science-fiction“ filmu. S jedne strane, čini vam se da pešačite satima, a sa druge, kad pogledate trek čini vam se da niste odmakli ni malo, pa imate osećaj da se stalno vrtite u krug.

No, znamo da i put od hiljadu kilometara počinje prvim korakom, te idemo korak po korak i znamo da ćemo stići, ali je mnogo bitnije da stignemo nepovređeni nego da stignemo brže. I stigli smo, duboko u noć, do našeg auta koji nas je verno čekao i odvezao nazad do smeštaja. Nismo dugo spavali tu noć, jer jutro je brzo svanulo a mi smo morali nastaviti dalje. Proveli smo još četiri prelepa dana u Hercegovini, popeli još četiri ferate, išli kroz kanjone, kupali se, uživali, ali Srce Veleža ostaće zauvek urezano u našim srcima.

Podeli:
Facebook
Twitter
Pinterest
LinkedIn
Email

Ostavite odgovor